Piše: Nikolina Balaban

BiH 2 : 0 Vels
Stadion Bilino Polje, Zenica.
Golovi za reprezentaciju BiH: Vedad Ibišević i Milan Đurić
Tako ste se radovali i niste krili sreću Vedade i Milane! Pogotovo ti, Milane!
I mi sa vama, još više, jer ste Vedad i Milan, jer je to naša reprezentacija Bosne i Hercegovine.
Danas sam bila u ,,Staccatu,, sa isto mojim ili našim Halidom Muslimovićem i svi bi ste bili šokirani da ste čuli da pričamo o tome šta je ustvari 13/14 januar koji se slavi kao pravoslavna Nova godina (ili još strašnije kad kažu srpska Nova godina), a nemaju pojma da je to datum 1054. godine raskola hrišćanstva, dan kada se crkva i hrišćanstvo podelilo na katolicizam i pravoslavlje. I oboje smo to znali...
Kako sve ponekad izgleda jednostavno. A, nije. Nije u stvarnom životu, ovom običnom koji mi živimo tih 90 minuta dok vi igrate Vedade i Milane i svi ostali...
Nikad neće biti jednostavno dok se ne prizna da su neki sa imenom Milan, Dragan, Zoran, ubijali druge samo zato što su se zvali Vedad, Miralem, Halid. I zašto se ne možemo suočiti s tim da smo počinili zločin u Prijedoru? Genocid? Kao što su se sinoć i Vedad i Milan suočili da zajedno moraju pobjediti Vels...I pobjedili su.
E, sad ja pitam, sve moje Milane u Prijedoru, zašto niste slavili ??? Gdje su sinoć auta i zastave i pjesma ???
I kad mi se u životu ne da, iz sve snage dajem sebe da na kraju i maler ustukne pred tolikim inatom. I kad su me ostavljali na cjedilu (kao i sada), tada sam postajala još više svoja da su mi na kraju činilu uslugu suočavajući me sa samom sobom, kao večeras, recimo.
I kad je boljelo, sa osmjehom sam režala da se na kraju i bol umorila čekajući na moju suzu. I kad su govorili da ne postoje šanse kao svih proteklih godina, opet sam tjerala po svom da su na kraju veće rane imali koji nisu ni pokušali nego ja od par lupanja glavom u zid.
Čak i kad sam znala da bijem unapred izgubljene ratove i dalje sam vjerovala u pobjedu, jer se pobjeda ne osvaja mišićima nego zaslužuje upornošću.
Željo moja, bilo bi lijepo da se ostvariš. Mada ni ne moraš. Zato te i ne želim očajnički, nego više onako klinački radoznalo. Jer ljudi su ta moja sreća. A oni su tu. Sada. I imaju različita imena...
Moj otac se tako zove, on jeste, jer me upravo taj Milan učio i vaspitao da budem ovakva (moj tata Milan neće priznati nikad da je mama ipak bila glavna). A i brat mi je Milan. Slučajna slučajnost.
I laku vam noć svima koji niste shvatili šta su momci reprezentacije Bosne i Hercegovine sinoć zajedno uradili.
Hvala ti moj Milane! I hvala vam Vedade i Milane!