Izdvajamo

 

Moji klinci su već odavno shvatili da je moje djetinjstvo puno anegdota i funny situacija. Zbog toga me svako malo nagovore da im pričam o tome. Neke od mojih doživljaja moram da ispričam i po nekoliko puta. U njima se,valjda, najviše pronalaze...

Volim da im pričam o tim stvarima, uglavnom zbog toga da bi lakše shvatili neke situacije u kojima će se i sami naći. Ili, da bi shvatili da ne možeš a, boga mi i ne moraš biti "glavni u raji" da bi ti bilo zabavno....

Najmilija su im prepričavanja situacija u kojima sam, kao klinka, ispadala smiješna....ili, što bi se reklo, gdje sam se "prosipala k´o riža"....Ali, prepričavajući im i opisujući takve događaje, radim to sa što više gegova i šaljivim tonom, sa željom da ih naučim da se u životu moraš ponekad znati nasmijati i šalama na "svoj račun"...

Sinoć je bilo jedno takvo veče. Veče maminih priča iz djetinjstva....

Napravili smo šator od deka u njihovoj sobi, zavukli se unutra i grickali čips...Pričala sam im, kao i uvijek, bez nekog reda i cenzure...Sve što bi mi palo na pamet...Tako na red dođu i priče u kojima sam bila zločesta a potom, naravno i kažnjena.....

Kao na primjer onda kada smo nane i ja krenule autobusom u posjetu nekoj njenoj prijateljici. Mislim da sam tada imala nekih 5 godina. Pred sam polazak, iskidala sam nanine živce odbijajući da obučem NJOJ najdražu MOJU haljinu. Kasnile smo i fasovala sam, naravno...Bila sam jako ljuta, na nanu, na haljinu, na usiljeno ljubaznog  vozača autobusa koji je morao prokomentarisati ljepotu moje haljine...Mrštila sam se i smišljala način da se "osvetim" nani....

U autobusu, da li od gužve ili od vrućine, da li od čiste nervoze ili od naninog graha sa geršlom, tek, ispustila sam goluba....Nečujnog ali prilično vonjavog goluba. Zapravo, rekla bih da je to bio tvor. Čitav autobus je poprimio njegovu aromu a ja sam to shvatila kao priliku da se osvetim nani. Zato sam se okrenula prema njoj i rekla na glas:"Jao, nane, što ti prdiš."

Svi putnici koji su stajali blizu nas pogledali su u nanu. Ja ni dan danas ne mogu da opišem boju njenog lica ....ali se zato do najsvjetlije nijanse još uvijek sjećam boje mojih modrica kad me je, kasnije, "nagradila" za to......

Srebrena


Nismo stigli pobjeći prije čišćenja.

Za mlade da pojasnim šta je to čišćenje. To je kad vojska traži žive i koga nađu ubija, a ponekog su odvodili u logore.

Iz trapa smo slušali kad vojnici govore "Da mi ga je vidjeti živa, nož će mi zarđati".

Mi smo u skloništu (trapu) pokušavali ostati tihi u strahu da nas ne pronađu. Moj otac Bejdo i Asimov otac Vahid su bolovali astmu. U trapu koji je bio negdje 1,5 x 2,5m a visine nekih 90cm, a nas 13. Bilo je jako zagušljivo i kad se sjetim da smo i nuždu vršili tu, pitam se kako su njih dvojica uspjevali kašalj zabušavati. Ovo pišem i plačem...

Nijaz Huremović