Piše: Nikolina Balaban
U sećanju na užase koje je preživelo nesrpsko stanoviništvo Prijedora, meni su danas u glavi tri slike - mog poslednjeg predratnog - ,,ratnog,, dolaska iz Novog Sada u Prijedoru, Kozarac, početkom maja 1992. godine, nemoći koju sam osećala tokom ludila zločinačkih pohoda po prijedorskoj opštini, stida i samoće koji me je prožimala kada sam u leto 1992. ponovo došla u Prijedor.
A samo par meseci pre toga MOJI Prijedorčani su odisali nekim čudnim nadrealnim optimizmom, uveravali su me kako rata u Bosni ne može da bude.
Uprkos zabrinutim licima ljudi i atmosferi neizvesnosti koja se osećala u vazduhu, razgovori sa MOJIM prijedorskim prijateljima bili su, moram tako reći, bolesno veseli.
A onda u augustu 1992. dolazak i sećam se pitanja, gde je Jasmina, Azra, Nirmala, Satko, Adel, Adnan, Sanel, Maja, Aida i mnogi, mnogi drugi…
Da i svađa na retardirana trabunjanja o nekoj ,,islamskoj arhitekturi i konstrukciji,, koja je trebala biti uvod u novo klanje nesrećnih Srba, potezanja priča ko je bio gde u II svetskom ratu, šta su ,,oni,, nama uradili (verzija da ti pamet blokira zauvek), ali eto mi smo sad to sprečili…
Kako sprečili, tako što ste pobili doktore, sudije, vredne prijedorske, čaršijske zanatlije, obične ljude, decu, žene, izvodili ih iz kuća, ko god je bio ,,na putu,, ili s kim smo imali neke neraščišćene račune ili da bi se dokopali njihovih stanova, imovine…Tamo gde je trebalo uništiti sve tragove palili smo do temelja.
Sećam se morbidnog komentara o robnim kućama Blagajka i Bišćanka.
Sećate li se vi???
A vi političari, ko vas jebe, niste vi nikakvi autoriteti, gledam vas u skupštinskim foteljama, koji su dobili oblik vaše kičme koliko ste dugo u njima. Koristim reč kičma da ne kažem ružniju (opet Nikolina psuje), iako ste vi svi obični beskičmenjaci.
Zato i hoću da ponovim i uvek ću to iz sve snage činiti - da su moji prijedorski prijatelji, kojih ima stotine, bez sumnje nešto najdragocenije što imam u svom životu.
Oni su za mene dokaz da se Prijedor, uprkos svemu, nije moglo ubiti.
