Piše: AlamĆirkić

Pred njima dvojicom je pivo. Ja pijem kafu. Zapliću već jezikom. Pofino.
Sve im se skekeralo, kažu. Znam osjećaj. Samo eto, ja u tom slučaju ne pijem. Osim što boli glava i bude mi muka, i problemi me isti dočekaju tako mahmurnu.
Oni o narodnim vođama. Trio fantastico na čelu jedine nam države.
„Ma je*eš mu vraga, na kraju balade, da ni svjesni nisu, biće najveći domoljubi.“
„Hajd' bjež' budalo jedna!“ kaže drugi. „Kakvi domoljubi? Šta pričaš ti?“
„Ti si pijan pa od drveta ne vidiš šumu.“ Osmjehnem se.
„Oni da vole BiH, ne bi radili to što rade. Uništiše narod. Vidi rudare. Čovječe, ruke dižu na njih, na borce, na majke, na djecu. U oba entiteta! Ništa im sveto nije! Duša me boli. Isto je svugdje. Režim je režim, pa ga je*i. Ljudi umiru svakodnevno, oboljevaju. Ko god se pobuni, režim ga ućutka, na ovaj ili onaj način. Mrak jede ljude. Jede djecu. Oni se bogate. Njihova djeca se bogate. Zdravi su, debeli i sretni.“
„Sve je to tačno. Međutim, vidiš li ti šta se dešava u pozadini?“
„Nestajemo.“-kaže prvi.
„Pogledaj malo bolje. Pogledaj narod. Pogledaj društvene mreže. Obrati pažnju na komentare, humanitarne akcije, na razne huškačke portale. Narod, bez obzira na ime, isto misli. Svima nam je dosta. Sve je manje podjela na osnovu imena. Sve je manje podrške na nacionalnoj osnovi. Ljudi se sve više dijele na one koji režim podržavaju i one koji ne. Sve je više onih kojima je dosta. Bilo kojeg od trojice.“
Ćute. Ćutim i ja. Intenzivno razmišljamo. Zuje moždane vijuge.
„Ima istine u tome što kažeš.“-prvi će.
„Kažem ja tebi da je tako.“-kaže drugi.
„Ja ću, vala, jednu hladnu s okusim grejpa, u ime budućnosti!“ kažem damski.

Rudarsko SRETNO i...

Živjeli!