Piše: Alma Ćirkić

Udvara se on njoj. Tipično muški, krampasto. Ne smeta ga što je udana. Ne smeta mu ni što je njegova supruga kući i vjerovatno mu pegla košulje. Ne sluti da nas dvije sjedimo u kafiću i borimo se s njim udruženim snagama.
Snježi vani. Ugodno nam je. Toplo je. Nes kafa je super. Zaboravile smo i na tiramisu koji čeka da mu presudimo.
„ Želim da budemo zajedno. Biće nam lijepo.“-ubjeđuje je.
„Ali, udana sam. Nisam taj tip žene. Plašim se saznaće mi muž. On zna biti prilično gadan.“
„Neću nikom reći. Obećavam. Biće to naša tajna. Samo naša.“
„Ali ti imaš ženu. Djecu takođe. Grad je mali. Plašim se.“
„Imam ženu. Nema to veze. Moj brak je moj brak. Porodica je svetinja. Imaš i ti muža. Što ne znaju, ne može da ih boli. Čuvaćemo mi njih, ali zašto nama ne bi bilo lijepo?“
„Šta da mu napišem sad?!“-pita me moja draga prijateljica.
„Napiši mu da si usamljena. Da ti treba ljubav. Da želiš nekog da te voli. Pobjeći će, garant.“-odgovaram. Smijemo se.
Piše ona. Čak je napravila i izraz lica tužne, usamljene žene.
„Pa ja tebe volim. Stvarno.“-odgovara on. „Znam ja da se viđamo samo u prolazu. Znam da nikada nismo pričali ni provodili vrijeme skupa. Ali, ti si stvarno posebna žena. Izuzetno inteligentna, privlačna. Da nisam oženjen, bila bi moja. Ovako, ostaje nam da krademo trenutke. Nahrani mi dušu.“
„Da mu sad pošaljem smajlija što povraća?“-pita me.
„Nemoj još.“-kažem odvratno. „Reci da želiš i pitaj ga šta ćete?“
„Lako ćemo.“ -odgovara on. „Pokupiću te s desne strane tržnog centra, tamo u mraku. Odvešćemo se negdje van grada. Joj, kako će nam biti lijepo.“ Već likuje.
„U autu?“-pita ga.
„Da. U autu. Šta fali?“
„Pa nekako mi to jeftino. Osim toga, nikad nisam prevarila muža. Sad to radim nakon 15 godina braka i treba da to radim u autu?“
„Otjeraćeš ga tako.“-kažem.“ Prije nego što to uradiš, pitaj ga šta poslije?“
„Ali dobro...“-tipka ona.“ Svjesna sam da su nam mogućnosti ograničene. Obećavaš da me nećeš ostaviti kad dobiješ šta želiš? Da neću biti jedna u nizu? Da ćeš me opet zvati? Da ti se mogu javiti kad poželim i kad mi nedostaješ?“
„Ma naravno. Sve što želiš. Drugačija si od svih. Uvijek ću biti tu za tebe. Biće nam prelijepo. Ti si meni posebna. Samo nikom ništa ne govori. Neka ovo bude naša tajna. Nemoj mi samo slati poruke poslije četiri. Nemoj pričati drugaricama o meni. Ako se sretnemo na ulici, možda je najbolje da se ne pozdravljamo, da ne skonta neko.“
„Jao, kako si divan! Da me čekaš večeras u šest? Budi strpljiv. Moguće da ću malo kasniti. Moram se isfenirati i dotjerati za tebe. Ti samo čekaj. Jedva čekam da te zagrlim, ljubavi.“
„Šta pišeš, bona!“-prenerazim se. „Zar ne idemo u kino večeras s djecom?“
„Idemo.“ -smije se. „Mi ćemo u kino. Neko će na parking. Čekati. Dugo...“