Izdvajamo

Piše: Alma Ćirkić

Da mi je živa pa da je nazovem.
Da se javi onako tiho i milo.
Da joj kažem da joj dolazim čim završim s poslom.
Da me pita šta mi se jede.
Da je zamolim za čeputanu kljukušu s bijelim lukom.
Da je prelije maslom otopljenim u obijenoj maštrafi.
Da kaže da nema šanse jer ću se pretvoriti u češmu luka.
Da mi objašnjava da je sramota.
Da u kući ima svega i da joj nije teško napraviti šta god poželim.
Da je iskuliram i pitam treba li kupiti vrhnje.
Da dođem pred kuću.
Da bijeli luk miriše.
Da mama stoji na ulaznim vratima.
Da me zagrli i kaže da operem ruke.
Da čeputana čeka na stolu i staroj tepsiji.
Da je sa lukom, vrhnjem i maslom.
Da mama sjede i namjesti se pored mene jer zna...
Da će mi luk sniziti pritisak.
Da će glava klonuti u njeno krilo...
Da mi je živa pa da je nazovem...
Da se javi onako tiho i milo...
Da dođem pred kuću...
Da mama stoji na ulaznim vratima...


Mislim na moju djecu, mislim na djecu cijelog svijeta. Oni su nevini. Ne bi ih trebalo hraniti mržnjom pa da sutra postanu gori od onih koji su nam napravili toliko zla.

Ipak...Ipak treba im reci da bar znaju. Ne moraju niti da mrze niti da praštaju.

Oni to ne mogu za nas uciniti ali moraju znati da im se isto to može desiti.