Piše:Alma Čirkić

„Obuj papuče! Ne peri kosu sad. Kasno je! Utopli se! Pokrij bubrege!“- tupim zube već danima. Gospođica Oluja kulira. Spava u majici kratkih rukava.
„Malo me gušiš“-ona će meni.
„Brinem za tebe. Čuvaj se. Djevojčica si.“-nabraja brižna majka.
„Nisam više mala. Znam se obući ako mi je hladno. Popusti malo.“
„Popusti malo više“-uključuje se Onaj Moj. „Nije beba.“
Pretjerujem vjerovatno. Ja sam drugačije odrastala. Hladna kuća. Smederevac u jednoj sobi. Peć u drugoj. Peć se ložila samo u posebnim slučajevima. Ljeti smo svi spavali razbacani po cijeloj kući. Zimi razvlačenje trosjeda, unošenje posteljine, pa čekanje da se ugrije, pa svi kao sardine... Ugrije se posteljina s vanjske strane. Sestra i ja se požurimo zavući. A tamo-Sibir. Pa najež. Pa drhtanje brade i cijelog tijela. Brrrr... Pa se zagrlimo i drhtimo skupa. Čim temperatura postane koliko toliko normalna, udaljimo se jedna od druge jer smo se sjetile da smo se maloprije oko nečeg posvađale.
Pidžame su nekad bile frotirne. Gornji dio se uvlačio u gornji. Da bubrezi ne ozebu. Često se guma na donjem dijelu pidžame razvuče, pa se vezala kao učkur. Damski, nema šta. Čisti priglavci od vune, samo za spavanje. Ako je pretoplo u toku noći, svučes ih samo pa ih ujutro tražis ispod jorgana. Jelek vuneni negdje pri ruci, za slučaj da trebaš do toaleta u toku noći. Jer, pobogu, oznojiš se ispod jorgana, pa da te ne „presječe“. U malom lavabou limeni lavor. U lavoru žar. Da voda ne smrzne. U kupatilu česma ostavljena da kaplje. Da se ne zaledi, da ne popucaju cijevi.
...Voljela sam ta jutra. Uđu roditelji. Potpale vatru. „Lezite još malo dok se soba ne ugrije.“ kažu. Sestra i ja ležimo, jedno loži vatru, drugo priprema kafu. Sobom se počinje širiti toplina i miris kafe. Njih dvoje pričaju, planiraju, dogovaraju se. Mi se pravimo da spavamo, jer... Tako nam je lijepo. Kad pričaju o nama, prestanemo disati. Osluškujemo. Onda tata zagalami.
„Hajmo, na noge lagane. Mislite spavati do podne? Šta ako neko dođe, a moje cure u pidžamama? Nikada se nećete udati!“ smije se.

Nedelja je. Gospođica Oluja se budi prva. Silazi u šorcu i čupavim papučama. Pravi kafu sa slušalicama na ušima. Pleše. Spušta naše šoljice na sto i pravi piruetu na sred sobe. Uzima svoju šoljicu, prođe pored nas, cmokne nas u čelo. Muzika iz slušalica prejaka. „Kafa vam je na stolu“-viče. Zastane na vratima. Okrene se. Pogleda nas. Par plesnih pokreta i jedno brzo: „Volim vas.“ Nestade iza vrata.
Kroz glavu mi prolaze savjeti poput: utopli se, pokrij bubrege, obuci štramplice. Umjesto toga, nasmijem se na pomisao šta bi moji roditelji rekli da mogu vidjeti kako izgledaju moja jutra.
„Svako vrijeme ima svoje čari.“-rekao bi moj tata.
„I mi volimo tebe, sine. I mi volimo vas...“ –prošaputala bi mama...